Kad zaboravis proslost,kad potisnes sve sto si hteo da budes i kada samo ono sto osecas da jesi prikazujes i drugima-tada se otvaraju posve nove odaje tvoje duse.Tada tek dusa zna sebe da prepozna i sta iste od drugih.Tada se nalazis na pravom putu,ne ni levo,a ni desno,vec na tankoj liniji izmedju ta dva kraja.
U levoj ruci drzala je kamen,u desnoj lotosov cvet.Pogresnim ljubavnicima davala je ili jedno ili drugo.Pogresni ljubavnici bili su ocarani darovima...Mazohisti su uzivali da ih gadja kamenjem,pesnici su bili opcinjeni lotosovom pojavom.Julijana,osim kamenja i bozanskog cveta,nista drugo nije ni davala.Svinje i biseri,biseri i svinje-imitacija ljubavi,zivot mimo zivota.
Pitala se gde je covek koji moze da vidi nesto izmedju,mozda cak nju samu?
Svo kamenje ovog sveta,gordost,posesivnost,manipulantski poriv i seksepil,razbacala je po Paracinskoj kaldrmi.Bilo je dosta muskaraca koji su na kolenima molili da im udeli jos koji udarac,ali nije zadrzavala poglede i misli na njima.Sve prelepe lotose,plemenitost,razumevanje,vernost i iskrenost,nezno je spustila na dlanove muskaraca zeljnih vrline.
Ali,ni oni ne otkrise pravo lice jedne Julijane.Nostalgija ju je nagrizala.Osecala je potrebu za zaboravljenim osecajem,ljubavnim osecajem.Otkud nostalgija za ljubavlju kad je nikad nije dozivela?Od Boga data,ljubav se samo od njega moze i prepoznati...Pocela je da veruje u to celim svojim bicem.
Posetila se toj bezuslovnoj ljubavi,ljubavi prema idealnom.Kao lagani prolecni vetar,u neometanoj samoci,ljubav se,po prvi put,razvijala bez strasti,lepih reci,bola ili zadovoljstva.Bila je opcinjena unutrasnjim glasovima,pitanjima i odgovorima koje je lako dobijala.Bila je sretna sto je osetila pravu ljubav.Na sekund,dva,nekada vise,osecala je bezgranicnu srecu i tugu u isto vreme''Sada znas sta je ljubav'',pomislila je i nastavila da zivi.
Ovog puta nista u rukama nije nosila,na ulicu je izlazila sa dusom ogrnutom telom.
Osecala je da je ostala ista,i da je jedina promena u njoj to sto je sve drugacije,bistrije vidi.Zivot joj je klizio kroz vreme kao i do tada.Smejala se,plakala,bila sama sa nekim...Otvorila su se mnoga vrata ali i zatvorila ista,bez uzdaha,bez one lepe nedodirljive nostalgije prilikom udarca o drveni okvir.
Onda je on otvorio svoje dveri...Ugledala je oci boje prirode,oci u kojima su sadrzana sva isposnicka kajanja,tuga,greh i bol.Gledala ga je bez daha.Blago se nasmejao i dodirnuo je,kao da ima jos snage da voli,kao da je u njemu ostalo jos dovoljno toga da podeli
-Julijana,ne gledaj me tako.-rekao je postidjeno,kao malo dete,iskreno mu je bilo neprijatno sto se neocekivano nasao u centru paznje devojke koju je tek upoznao.
-Izvini,ali toliko si mi lep da nema razloga da se ljutis.-priznala je spontano.
-Pa, sta cemo Julijana, da radimo onda?
-Da se upoznamo,iako imam osecaj da se odavno znamo.Za pocetak,da li bi bilo preterano kada bih trazila da te zagrlim?
Nasmejao se, onako za sebe,i prihvatio.
Prisla mu je bez ikakvih laznih emocija u rukama,u dusi...
Poneo ju je osecaj nepogresivog instinkta.I zaista,kad ga je osetila,bilo je to kao da se odvijaju prirodni tokovi.Kao more da dodiruje obalu,kao lisce da daje zivot drvetu na kojem je kao mesec da uspravlja zitna polja..
Pogledao ju je zacudjeno,pitao s ko je ona,odakle dolazi?Hteo je da je poljubi.Kad se priblizio njenim usnama, osetio je postidjenost.Umesto poljupca gledali su se.Zagrljaj i pogled bili su dovoljni za pocetak.Ustvari nesto je oboma govorilo da je to sve.
-Bilo je lepo sa tobom gledati sneg kako pada.-rakao je.
Otisla je od njega ne prestajuci vise da razmislja o njemu.Bio je njeno ispunjenje,sve sto zeni od muskarca treba.
Bilo je leto,sneg je bio nezamislivo daleko...
Iako je delovao kao najusamljeniji covek na svetu, on njie bio sam.Saznala je to posle samo nekoliko dana,pre nego sto su uspeli bilo sta da kazu jedno drugom.Imao je devojku,zenu koje je za njega imala i kamenje i lotose za ceo jedan zivot.Posipala ga je time sa zadovoljstvom prosecnog smrtnika.
Julijana nije dugo patila zbog toga''Sve u svoje vreme''-mislila je''Znas sta je ljubav,ne idi protiv sebe'',pomirljivo je prihvatila ono sto se dogadjalo.
Iako nije bila s njim,ljubav je rasla,postojala sve izvesnija.On se ocajnicki davio u samoci sa drugom devojkom.
Prolazili su dani,pa meseci.Paracin i sneg.Gledala je kako na krovove grada pada bela priroda...
Bilo je cisto i bezgresno,kao njena ljubav prema njemu.Sigurno misli o njoj,sigurno zeli s njom da gleda kako godina izmice...
Gledao je kako padaju pahulje.Mislio je na nju.