Ponoc je vec odavno prosla.napolju duva vetar,na tren mi se ucini da cujem zvuke omiljene pesme,ali sto se vise trudim da cujem reci, one se vise udaljavaju od mene pa vise nisam sigurna da li je to eho u mojoj glavi,ili je zaista neko nocas slusa,neko zaboravljen,ostavljen i sam...
Ko zna,mozda nisam jedina osoba koja nocas place zbog proslih dana i kojoj proslost nepozvana dolazi na prag noseci uspomene ne dar.
Mesec se sakrio iza tamnih oblaka kao da ne zeli da i ove noci bude svedok mog ocaja,moje patnje za tobom.
Ustajem i polako krecem.Kome?Kojim putem poci a da to ne bude put ka dnu?
Odjednom oko mene je mnostvo ljudi ali ih ne vidim,ne cujem,pratim zvuke pesme i sve vise se utapam u njenim recima,kao da i sama zelim da postanem rec,rec u stihu,rec koja ce preci preko tvojih usana da se bar za trenutak osetim tvojom.
Zvuk mojih koraka odjekuje kroz noc dok se plasim da te ne probudim,da ne narusim mir u svom srcu.
Posmatram te kako mirno spavas i taman krenem da te pomilujem kada me glas razuma upozorava da si rekao''ne'',tada se trgnem,sklopim ruke i produzim dalje jer znam da je razum u pravu.
Sve prestaje da postoji,sve se gubi u nistavilu u ponoru bez dna.Sve to me povlaci sa sobom i osecam da padam.
Slike zivota se nizu na platnu dok pokusavam da se zaustavim,da se oduprem tom osecaju koji me vuce.
Osecam vetar u kosi dok gledam kako mi se zivot raspada,a ja stojim nemocna da bilo sta preduzmem i sprecim svoju propast.
Nestajem...
Duhovi proslosti stezu me sve jace,vodeci me na podijumu gde cu odigrati svoj poslednji ples,sa iluzijom da si kraj mene,jer ce tako kraj duze trajati,tako cu zeleti da sto duze ostanem sa tobom,ne znajuci da si nestvaran kao san...
Krecemo se u ritmu muzike,ciji se zvuci primicu koja sve jace para moje usi i tera moje oci da placu iako sam sve suze odavno isplakala.
Sada moje suze teku kao da zele da ispisu na ovom plocniku dva imena koja ce trajati duze od vecnosti.
Pretvaram se u suzu...
Osecam kako klizim niz hladan obraz necega sto samo lici na mene,zadrzavam se,u uglu usana da bih jos malo dodala gorcine na njima i padam na hladno tlo.
Pri udaru o tlo nisam osetila bol.Da li sam prestala da osecam bol?Ili sam se samo navikla na to da ne mogu da zamislim svoj zivot bez njega?
Molim proslost da me na tren pusti,da mi ispuni poslednju zelju,jer kao svaki osudjenik na smrt ,imam pravo na nju.
U jednom trenutku ponadala sam se da ce mi se proslost smilovati,da ce me osloboditi okova i vratiti u taj dan,da bih krenula iz pocetka.
Nova sansa,pomislih.Daleka i bezosecajna neumoljiva proslost dala mi je samo trenutak da se oprostim od srece.
Zatekoh se kraj tvog krevetaTako si stvaran i tako nezasticen dok spavas.
Pozeleh da te dodirnem ali strah da cu prekinuti tvoje snove priziva me pameti.
Boze,kako lepo izgledas dok spavas!
Posmatram tvoje usne secajuci se njihovog ukusa na jagode,nezne kao somot,nestvarne i tudje.
Tvoje grudi ravnomerno se podizu i spustaju po cemu zakljucujem da si spokojan i sanjas najlepse snove.
Cela tvoja soba odise tobom,pomesana sa mojim mirisom, mirise na iluziju,na nestvarno.
U uglovima usana ti je osmeh.Srecan si.
Iz grudi mi se otima uzdah koji vise zvuci kao priguseni vrisak,jer su mi ruke vezane i ne mogu da te dodirnem, a pogled suvise mutan od suza da bih te jasnije videla.
Meskoljis se kao malo dete,a ja tako zelim da te privijem na svoje grudi i do jutra milujem po kosi kojoj mesecina daje svilenkasti odsjaj.
Uzivam u pogledu na tebe,srecna sam jer cu ovu sliku pamtiti do kraja zivota,oslikacu njome zidove svoje duse,obojicu deo srca koji mi je ostao,udahnucu miris tvoje sobe i njime cu namirisati svoj svet,da mirise na tebe,da mi budes blizu i onda kada si miljama daleko,da budes samo moj i onda kada pripadas njoj.
Sve u meni drhti,osecam da cu se srusiti tu,pred tobom ako jos jednom ne osetim tvoje usne.
Nadvijam se,moja senka je nad tobom i bas kad sam htela da ih dodirnem svojim usnama,proslost me je zaustavila.Zasto?
Pitam se,zasto mi nije dozvolila da jos jednom dozivim vecnost spajajuci svoje usne sa tvojim?!
Dozivam te da se probudis,da me cujes,da me otmes iz kandzi zle sudbune,i povedes daleko od bola i svega ovoga sto me razara.
Ne cujes me,odlazim,tonem...Ostavila sam ti jednu suzu na rastanku,jedan uzdah i drhtaj tela,svoju zelju i svoj san,vecnost i ovu pricu,nadu.
Onda kada se osetis usamljenim,kada pomislis da te je ceo svet razocarao da te niko ne razume,pusti jedu suzu,dozvoli jednom uzdahu da ti se otme iz grudi,da ti telo zdarhti,pozelo zelju,odsanjaj san,zaviri u vecnost i seti se ove price,ohrabri sebe nadom,jer to je ono sto sam ti ostavila.
Bori se,jedan mali sanjar boluje tvoj bol,trazi tvoj pogled i moli se za tebe...
Ovo nije zbogom,ovo je pocetak kraja.