Uđoh u sobu punu dima od lule starog detektiva Jacquesa Dujardina. Sjedam na stolicu oprezan kao da su igle po njoj. Govorim mu tiho i polako, ali opet nekako uspaničeno 'Gotovo je. Kći je ubijena. Ne znam na koga će dalje krenuti.' Brkati čiča ustade, stavi mi ruku na rame i reče 'Polako, André. Još ništa nije gotovo. Da, priznajem da je ovo do sad najčudniji slučaj u mojoj dugogodišnjoj karijeri, ali koliko znam za Andréa Lerouxa, on će naći neki način da riješi bilo koji slučaj.' S tim riječima uze kaput i ode. Sad, tako potišten, se pokušavam sjetiti svega od dana kad je počelo do danas.
Hodao sam prohladnim pariškim ulicama i gledao kako je ovaj svijet otišao dođavola. Kriminala je sve više, ljudi sve naivniji, a d'Estaing ne radi ništa. Decembar je, nema posla. Sjedoh u de la Paix, čitam jučerašnje novine uz jutarnju kafu. Zove me inspektor iz Žandarmerije i kaže mi da se desilo ubistvo. Sa riječju 'ubistvo', ustao sam, ostavio napojnicu konobaru i požurio do mjesta nemilog događaja. Vožnjom do dalekog Toulousea sam iskrivio leđa. Oko velelepne vile je bila žuta traka. Unutra, kao da se dešavao minijaturni rat. Sve je bilo ispreturano. Okupljena preostala porodica, majka, žena, sin i kćerka, su plakali za svojim voljenim Léonom. Truplo sa velikom proreznom ranom na prsima ležalo je pored stražnjeg izlaza. Ispitujem porodicu i kroz razgovor saznajem da su djeca otišla do Wilsonovog trga, žene na obližnju pijacu, a Léon ostade čitajući novine na nekih dva i po sata. Odmah sam se bacio na istraživanje po kući, ali nema nikakvih tragova. U velikoj biblioteci pregledavam stare knjižurine koje je Léon, kako kažu, toliko volio da bi ih makar jednom dnevno čistio i namještao. U naizgled beskonačnom redu knjiga jedna malo strši van. Izvadih je, neka knjiga o biljkama i životinjama, i prelistah. Jedna je stranica bila savijena. Otvorih je, kad na njoj sve išarano osim jedne rečenice: 'Lions survient rarement des jrnées de décembre, et les camélias ont rarement'- 'Lavovi rijetko kad preživ decembarske dan, a japanske ruže jo rjeđe.' Zašto li je samo ostavljena ta rečenica neišarana? Zašto par slova nedostaje? Da li je to neki znak? Strčah dole i pitam porodicu da li znaju išta o ovome. Nakon negativnog odgovora,dajem ženi vizit kartu, odlazim iz kuće i tražim neki smještaj. Sutra truplo odnose u mrtvačnicu, a prekosutra će biti sahrana. Ostatak dana sam proveo razmišljajući o tajanstvenoj rečenici...
Budi me telefon. Zaspao sam. Paničnim glasom Léonova žena me zove da odmah dođem do vile. Truplo je nestalo.