Povratak u rodni grad svaki put izazove buru izmjesanih osjecanja ,ushicenje ,nostalgija ,radost zbog susreta sa dragim ljudima ,uspomene koje se tako pazljivo cuvaju prepoznaju tu cestu i izadju na svjetlost dana.
Svaka ulica ,park,trg imaju svoju pricu ,sve je tu kao spomenik nekom proslom zivotu koji odbijam da napustim ,tu su kao podsjetnik na vrijeme bez briga ,kada smo tako lako voljeli ,radovali se malim stvarima ,vjerovali da je svijet divno mjesto koje samo ceka da ga osvojimo.
O kako nam je malo trebalo za srecu ,dobar provod je bio na svakom koraku ,gitara i obala rijeke,tu su se radjale prve velike ljubavi i lile teske suze zbog istih.
I sad, toliko godina kasnije , nasmjesim se kad prodjem pored "nase" klupe ,one na kojoj smo iskusili prve njeznosti i dodire ,gdje smo se zakleli da cemo biti zajedno do kraja zivota bez obzira na sve .I jesmo ,na cudan nacin ispunili smo to obecanje ,ne onako kako smo se nadali ,ali da ,zajedno smo u sjecanju ,to niko ne moze da nam oduzme ,jos uvjek te ljubomorno cuvam u jednom kutku svoga srca ,i tek povremeno otkljucam ta vrata i pustim te van i uzivam u svakom trenutku ponovno prozivljenom. Hiljade milja nas razdvajaju ali to su samo fizicke velicine ,pa zar da im dozvolimo da izbrisu hiljade poljubaca i njeznosti koje nas spajaju......
Sve ruzno iz proslosti je izbrisano ,vec odavno ne postoji ,moj grad cuva samo lijepe uspomene ,sve sto je dobro veze me za njega ,a zapravo nisam nikad ni otisla ,samo sticajem nekih losih okolnosti sad obitavam negdje drugdje , a to nikada nece zamjeniti ulice moje mladosti.
I ponovo cesta ,i ponovo se oprastam od posljednjih zgrada koje mi se gube iz vidokruga ,i opet suza u oku ,gusi me ,ne mogu da disem ,ne zelim da pricam ,a u uglu usana se radja osmjeh koji me podsjeca da cu da mu se vratim i da cu ponovo biti sa svima koji mi ,svaki put kad im cujem glas,ucine dan suncanijim nego sto jeste ,istim onim cuvarima uspomena kao sto sam i ja ......
Svi mi imamo neku svoju "ratnu" pricu ,nazalost nikog od nas to ludilo nije zaobislo i svi smo na neki nacin platili cijenu ,previsoku, i samo kad bi imali vremena i volje , svako bi mogao da napise svoj roman o tom idiotskim godinama.
Toliko toga ruznog ,toliko bola ,izgubljenih zivota ,snova , jos uvjek se pitam za sta ,meni jos uvjek nije jasno ,i odbijam da povjerujem da je iko na dobitku nakon svega ,a tu ipak mislim na nas ,obicne male ljude ,koji su se nasli u toj bujici mimo svoje volje.
Ipak ne zelim da pisem o toj strahoti koja nas je zadesila ,nego upravo suprotno ,kao vjeciti ,apsolutno nepopravljivi optimista ,zelim da se sjetim svih dobrih ljudi koje sam susrela posmatrajuci svoj zivot tih godina. I bas tako ,imam osjecaj da sam bila puki posmatrac ,i sad kad se sjetim svega ,znam da je to moj zivot i da se sve to meni desavalo ,ali djeluje tako daleko ,kao kroz maglu ,nestvarno ,pa se zapitam da li je sve bas tako bilo i jesu li to moje uspomene .
I u citavom tom putesestviju na sve strane sam sretala divne ,plemenite ljude ,koji su u mnogome pomogli da se sve lakse podnese .Predugo bi bilo pricati o svakom o njih ponaosob , svi zasluzuju poseban omaz .....covjek koji nas je primio u svoj dom ,mada nas je upoznao tu na ulici dok smo izgubljeno posmatrali nepoznati grad i pitali se kuda sad , predivna baka koja nam je ustupila svoju kucu i pazila na nas kao da smo njena djeca ,komsinica koja me je naucila da pravim pitu ,sto je ,kao sto znamo za svaku bosanku izuzetno vazno i jos tako puno njih kojima zelim da zahvalim za svu dobrotu i utjehu koju su mi darivali , ne ocekujuci nista za uzvrat.
I samo da se zna bili su oni i srbi i hrvati i bosnjaci i romi i svi su prije svega bili LJUDI ,predivni ,cistog srca ,i eto sad shvatam da sam ja ipak dobila nesto dobro od tog prokletog rata ,dobila sam njih ,bogatija sam i vjerujem da sam bolji covjek samim tim sto sam ih sve upoznala ,a to se ipak ,vjerovatno ne bi nikad desilo da ne bi ludila zvanog rat !
Toliko toga ruznog ,toliko bola ,izgubljenih zivota ,snova , jos uvjek se pitam za sta ,meni jos uvjek nije jasno ,i odbijam da povjerujem da je iko na dobitku nakon svega ,a tu ipak mislim na nas ,obicne male ljude ,koji su se nasli u toj bujici mimo svoje volje.
Ipak ne zelim da pisem o toj strahoti koja nas je zadesila ,nego upravo suprotno ,kao vjeciti ,apsolutno nepopravljivi optimista ,zelim da se sjetim svih dobrih ljudi koje sam susrela posmatrajuci svoj zivot tih godina. I bas tako ,imam osjecaj da sam bila puki posmatrac ,i sad kad se sjetim svega ,znam da je to moj zivot i da se sve to meni desavalo ,ali djeluje tako daleko ,kao kroz maglu ,nestvarno ,pa se zapitam da li je sve bas tako bilo i jesu li to moje uspomene .
I u citavom tom putesestviju na sve strane sam sretala divne ,plemenite ljude ,koji su u mnogome pomogli da se sve lakse podnese .Predugo bi bilo pricati o svakom o njih ponaosob , svi zasluzuju poseban omaz .....covjek koji nas je primio u svoj dom ,mada nas je upoznao tu na ulici dok smo izgubljeno posmatrali nepoznati grad i pitali se kuda sad , predivna baka koja nam je ustupila svoju kucu i pazila na nas kao da smo njena djeca ,komsinica koja me je naucila da pravim pitu ,sto je ,kao sto znamo za svaku bosanku izuzetno vazno i jos tako puno njih kojima zelim da zahvalim za svu dobrotu i utjehu koju su mi darivali , ne ocekujuci nista za uzvrat.
I samo da se zna bili su oni i srbi i hrvati i bosnjaci i romi i svi su prije svega bili LJUDI ,predivni ,cistog srca ,i eto sad shvatam da sam ja ipak dobila nesto dobro od tog prokletog rata ,dobila sam njih ,bogatija sam i vjerujem da sam bolji covjek samim tim sto sam ih sve upoznala ,a to se ipak ,vjerovatno ne bi nikad desilo da ne bi ludila zvanog rat !
Otvorila je jos snene oci ,osmjehnila se i pomislila jos jedan rodjendan ,ali ove godine nije bio samo jos jedan u nizu ,da ,ovaj je bio poseban i potpuno drugaciji ,za nju je imao posebnu vaznost.Tako je daleko izgledalo a eto dosao je ,za par dana njen sin puni 18 godina ,on joj je bio poklon za njen 18-i , i tad je zamisljala kako ce da izgleda kada on bude u njenim godinama i kako ce ona da izgleda i misli .Kako su brzo prosle godine ,nevjerovatno ,pa jos juce je bio njena beba i maza a sad pred njom stoji odrastao muskarac .
Toliko toga se dogodilo, godine borbe ,mislila je da ce joj biti lakse s vremenom ali nikad nije.
I upravo u tom trenutku je postala svjesna onoga sto je visilo u zraku svo to vrijeme i kad je izgovorila na glas postalo je stvarnost,vrijeme je da se podvuce crta .
Upravo tako ,sad je vrijeme da se svedu svi racuni ,da se rijese sve nedorecene i neispunjene stvari ,pa zaboga ,odradila je najvazniji posao u svom zivotu ,odgojila je covjeka ,i to divnog ,pazljivog sina ,I on ce sad da ode ,zavrsio je skolu i vec pakuje kofer ,polazi da pronadje svoj zivot ,tako to ide ,to je zivot ,tjesila je sama sebe ,tako to treba da bude ,pa dobro ,zar nije onda vrijeme i da ona pronadje sebe ,da ucini nesto iskljucivo za sebe ,da si da sansu da bude jos nesto osim mame .
S ponosom u ocima gledala ga je kako se pakuje a srce se stezalo i govorila je sebi da je luda i da se pretvara upravo u onaj tip majke kakav se davno zaklela da nikad nece biti ,da ce biti jaka i biti podrska a ne zadrska .
Vracala je film unazad ,prisjecala se svih bitnih trenutaka ,kao da se trudila da sve uspomene sto bolje memorise ,kao da ce joj pobjeci ako ih ne bude uredno odrzavala i pomalo uljepsavala .
Sada je bila potpuno sigurna da joj se zivot mijenja iz korjena i to ne samo zato sto to tako ide vec zato sto ona tako hoce ,ovog ljeta ce da se dese fantasticne stvari koje je trebala davno da uradi samo da je imala hrabrosti ,da bice pomalo i mucno ali krajnji ishod je ono sto je raduje i daje joj snagu ,nije se ovako jako osjecala vec dugo ,dopustila je da joj zivot protice kroz prste i sve pod izgovorom da je to sudbina svake zene i majke ,da se zrtvuje ,sad zna ,sad je sigurna da je zrtvovanje samo izgovor za kukavicluk ,nikome ta zrtva nije potrebna niti je trazi ili zeli .Naizad zna sta ne zeli u zivotu a to je mnogo bitnije od razmisljanja sta zeli .
Dozvolila je sebi da ponovno razmislja i da preuzme kontrolu ,e to je novo ,imati kontrolu nad Svojim zivotom .
Toliko toga se dogodilo, godine borbe ,mislila je da ce joj biti lakse s vremenom ali nikad nije.
I upravo u tom trenutku je postala svjesna onoga sto je visilo u zraku svo to vrijeme i kad je izgovorila na glas postalo je stvarnost,vrijeme je da se podvuce crta .
Upravo tako ,sad je vrijeme da se svedu svi racuni ,da se rijese sve nedorecene i neispunjene stvari ,pa zaboga ,odradila je najvazniji posao u svom zivotu ,odgojila je covjeka ,i to divnog ,pazljivog sina ,I on ce sad da ode ,zavrsio je skolu i vec pakuje kofer ,polazi da pronadje svoj zivot ,tako to ide ,to je zivot ,tjesila je sama sebe ,tako to treba da bude ,pa dobro ,zar nije onda vrijeme i da ona pronadje sebe ,da ucini nesto iskljucivo za sebe ,da si da sansu da bude jos nesto osim mame .
S ponosom u ocima gledala ga je kako se pakuje a srce se stezalo i govorila je sebi da je luda i da se pretvara upravo u onaj tip majke kakav se davno zaklela da nikad nece biti ,da ce biti jaka i biti podrska a ne zadrska .
Vracala je film unazad ,prisjecala se svih bitnih trenutaka ,kao da se trudila da sve uspomene sto bolje memorise ,kao da ce joj pobjeci ako ih ne bude uredno odrzavala i pomalo uljepsavala .
Sada je bila potpuno sigurna da joj se zivot mijenja iz korjena i to ne samo zato sto to tako ide vec zato sto ona tako hoce ,ovog ljeta ce da se dese fantasticne stvari koje je trebala davno da uradi samo da je imala hrabrosti ,da bice pomalo i mucno ali krajnji ishod je ono sto je raduje i daje joj snagu ,nije se ovako jako osjecala vec dugo ,dopustila je da joj zivot protice kroz prste i sve pod izgovorom da je to sudbina svake zene i majke ,da se zrtvuje ,sad zna ,sad je sigurna da je zrtvovanje samo izgovor za kukavicluk ,nikome ta zrtva nije potrebna niti je trazi ili zeli .Naizad zna sta ne zeli u zivotu a to je mnogo bitnije od razmisljanja sta zeli .
Dozvolila je sebi da ponovno razmislja i da preuzme kontrolu ,e to je novo ,imati kontrolu nad Svojim zivotom .
Top ocjena: andrea35 12 5
jaako dobro
suze su same potekle,prelijepo...
hvala ,izgleda da imamo dosta zajednickog
Netko će ti prebaciti patetiku (kao i meni što katkad ljudi prebace), no i patetika sama po sebi ne mora biti zlo ako je iskrena emocija njeno izvorište. Kod tebe vjerujem da je. Uglavnom sanjiv i melankoničan osjećaj nakon čitanja. Podržavam.
ono sto osjecam ,to i pisem ,mada nadam se i nekim malo vedrijim pricama u buducnosti ,hvala za komentar i podrsku
a nastavci andrea?
dobro je Andreja. više strasti u ovom zadnjem odlomku, naravno da se to i osjeti. nasmijalo me ovo pretvaranje u tip majke kakav se zaklela da nikad neće biti. na kraju se htjele ili ne pretvorimo upravo u to. ja se nadam da ja ipak neću :)))